Историјат РМУ „Соко“:

_________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

     Први писани трагови о руднику мрког угља Соко потичу из 1896. године (М.Б: Јовановић), који говоре о Рудокопу у Орешцу, а 1898. године Balharc спомиње Читлук као налазиште угља. Истражни радови спомињу се 1903,1908 и 1909. године (Г.Јовановић). Из документације се може закључити да 1908. година представља почетак значајнијег истраживања и рада Рудника Соко. Те 1908. године у непосредној близини села Читлук, за грејање домаћинстава, становници села почели су да копају ћумур у изданачкој зони лежишта. Сами почетци рударења били су крајње примитивни, извођени најједноставнијим алатом, који су користили за обраду земље (мотике, виле, грабуље). Рад на копању ћумура организован је у зимском временском периоду, тј када су мештани села Читлук, као и околних села, нису били заузети пољопривредним пословима.

     Даљи радови настављени су 1911. године, али су убрзо обустављени, јер Србију захватају ратни вихори 1912. (I Балкански рат), 1913 (II Балкански рат), 1914 ( I Светски рат), па 1915. године Бугари, Немци и Аустроугарска монархија окупирају ратовима напаћену Србију. Коначно 1918. године, након пробоја Солунског фронта, Октобра месеца Србија је ослобођена. Све ово имало је страховит утицај на развој целокупне привреде, а самим тим и рудника.

     1919. године Г. Савчић постаје власник рудника Соко, и потом 1922. и 1923. године обнавља истраживања, да би 1924. године Г. Савчић и Сибиновић наставили истраживање на локалитету Црвени брег где је и започето истраживање лежишта израдом нископа. Прикупљена су сећања старих рудара из овог краја који су рударско искуство стекли радећи у руднику Ртањ.

     1926. године даје се повластица Прометној банци из Београда за отварање рудника Соко у Читлуку, а већ 1925. године постоји податак о оствареној производњи од 374 тона са пет радника.

     1929. година значајна је по томе што од тада датира први инжењерски писани документ у виду извештаја од стране Hermana Ridigera (архив Београд број 1714 од 6. септембра 1929. године).

     1930. године рудник је произвео 350 тона, 1931. године 400 тона, да би 1932. године са 25 радника остварио производњу од 500 тона угља.

     1932. године рудник Соко прелази у власништво Техничког предузећа Лабор из Београда. Након четири године (1936.године) власник рудника постаје Акционарско друштво за експлоатацију горива, чији је опуномоћник био Александар Блажек, који се налазио у руднику Тресибаба. Под патронатом новог власника, рудник је 1939. године остварио 1.460 тона угља.

     Шестог априла 1941. године бомбардовањем Београда од стране великог немачког рајха, почиње II Светски рат и на територији Југославије, а 13, јуна исте године, окупирана је Сокобања и рудник Соко. За време окупације рудник је радио, али нема евиденције о производним капацитетима, запосленима и активностима у руднику, све до 1944 године када је рудник миниран од стране партизана, у знак отпора рудара и локалног становништва према окупационим властима.

     Подаци из времена окупације као што је речено не постоје, али сећања рудара говоре да је рудник производио и у тако тешким временима. Остаје и прича да је неки немац, вероватно рудар или дете рудара пре рата у немачкој, покушао да монтира пробну термоелектрану и да уведе механизацију у руднику. 1945. године завршава се II Светски рат, немачки Рајх доживљава потпуни слом и почиње обнова ратом опустошене земље. Те године почиње са радом и рудник “Соко”.

     До краја наредне 1946. године производња је базирана на подмирењу потреба локалног становништва. 1948. године пуштено је у рад прво извозно окно дубине 96 m. Тек после овог периода почиње бржи развој Рудника као производног објекта са производњом у границама од 40.000 - 60.000 тона годишње.

     Од 1954. године уграђена је извозна машина “NОRDBЕRG” и тада почиње да се повећава производња до 135.000 тона годишње. Садашње извозно и вентилационо окно пуштени су у рад 1962. године. Пуштањем у рад нових окана створена је могућност за повећање производње Рудника и иста је достигла највећи ниво 1970. године од 224.400 тона. До те 1970. године у функцији је била и жичара за транспорт угља од погона у Читлуку до утоварне станице у Ргошту, укупне дужине 19 километара ваздушне линије. Због високе цене одржавања постројења, одустало се од тог вида транспорта, а и од транспорта железницом. Транспорт угља од тог тренутка и све до данас обавља се камионским путем.

     Велики јамски пожар 1971. године зауставио је производну активност за скоро годину дана и када су се радови отварања нове јаме приводили крају 1974. године долази до упале и експлозије метана и том приликом настрадало је 15 рудара, а идуће 1975. године долази од избоја гаса и материјала и том приликом је настрадало 5 рудара. Период од 1978. године био је испуњен активностима на изналажењу начина експлоатације угља у условима избоја гаса и материјала, а експлоатација се обављала у старом делу јаме са смањеним капацитетом, откопавањем угљеног стуба који у нормалним условима није планиран за експлоатацију.

     Нормални услови експлоатације нове јаме настали су тек почетком 1980. године. У јаму је уграђен систем за аутоматску контролу и регулацију гасно-вентилационих параметара, уведене су посебне мере заштите од гаса под притиском, као при експлоатацији угља тако и при отварању јаме. Уведено је полумеханизовано широкочелно откопавање јаме “Salzgitter” подградом, уместо дотадашњег откопавања стубном методом откопавања. Пробни рад полумеханизованом широкочелном методом откопавања није успео, због нестабилности подграде па се поново прешло на стубно откопавање, уз извесну модификацију методе у циљу повећања сигурности. Највећа производња у овом периоду постигнута је 1986. године и износила је 224.600 тона.

     Билансне резерве угља лежишта Рудника “Соко” према елаборату о резервама из 1984. године износиле су око 10,8 милиона тона, од чега 6,9 милиона тона А+Б категорије. Истраживањима извршеним у периоду од 1988. до 1992. године укупне билансне резерве су достигле ниво од 69,7 милиона тона од чега 23,4 милиона тона А+Б категорије. На бази верификованих резерви урађен је инвенстициони програм доградње Рудника мрког угља “Соко” за капацитет 400.000 тона годишње, чија реализација је отпочела 1994. године. Овим инвенстиционим програмом предвиђена је израда нископа дужине 3.600 m, израда вентилационих просторија укупне дужине 3.000 m и повезивање ветрених просторија са постојећим извозним окном на k+170 m. Поред тога предвиђена је уградња савремене опреме и изградња пратећих објеката на површини терена.

     Рудник “Соко” је као део Јавног предузећа за подземну експлоатацију угља (ЈП за ПЕУ “Ресавица”) од почетка 1992. године, пословао у систему Електропривреде Србије, тако је било до Маја 2003. године када се одлуком владе издваја из система ЕПС-а и постаје ЈП ПЕУ “Ресавица” чији оснивач је Република Србија.

     Рудник “Соко” се налази у југоисточном делу Републике Србије, на тринаестом километру од Сокобање, на регионалном путу Сокобања-Књажевац, у атару села Читлук, и простире се на површини од 240км2.

     Рудник је повезан са аутопутем Београд-Ниш, асфалтним путем регионалног карактера Сокобања-Књажевац.

     Рудник “Соко” тренутно запошљава 479 радника који гравитирају у три општине и то Сокобања, Књажевац и Алексинац. Од укупног броја радника 344 (тј. 71.82%, од укупног броја), припада јамском погону, док преосталих 135 радника (тј. 28.18% од укупног броја) припада спољном погону. Од укупног броја радника 24 чине жене, или 5.01% од укупног броја.

_________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________